Imam dva sina. Jedan se odavno oženio i otišao od kuće, ali drugog sam rodila u 40-toj godini i on je još samnom. Ja sam penzioner sa 300 KM a on radnik u privatnoj firmi sa platom nešto preko 200 eura. Ranije sam znala da ga pitam: “Sine, imaš li djevojku, da li ću dočekati snaju i da ti zaigram na svadbi ?”.
Umjesto odgovora, samo bi me tužno pogledao i povukao se u sobu. Nisam ga shvatala zašto tako reaguje, i ljutila sam mu se. Mislila sam, evo živjeće zajedno sa mnom, a ja ću im pomagati koliko mogu. Ali, to je bilo samo moje mišljenje, a njegovo je bilo potpuno drugačije, od koga mi se srce cijepalo…
Prije neki dan sam ga zatekla raspoloženijeg. Sjela sam do njega, uhvatila za ruku i upitala: “Sine moj, kako si. Djeluješ mi umorno i razočarano. Da li si srećan ?”… Ćutao je, da bi na kraju izustio: “Ne, mama, nisam srećan”, pa nastavio: “Pitaš me da li imam dejvojku. Ne, mama, nemam. Osjećam se bijedno i od same pomisli da bi trebao da je doveden u naš dom gdje nema kuhinje, gde su stari kreveti, stari namještaj, prozori… Pomišljam, koja bi me takvog uzela. Ljubav? Samo od nje se ne živi, ljubav ti neće dati pare za hranu, za odeću, ona ti neće platiti račune, samo će te posvađati i uništiti…”.
Niz moje staro i izborano lice orkotrljala se jedna suza. Ne mogu da opišem tugu koja me je obuzela. Pogledala sam sina – visok, lijep, zdrav i prav, i snažno sam ga bez riječi stisnula za ruku.
“Mama, ja odlazim odavde”, izustio je. “Znam, biće mi teško i mučno, ali moram da idem u pečalbu. Ne mogu da ti obećam da ćeš dočekati da me vidiš kao mladoženju, ali ću ti uvijek pomagati koliko mogu”.
To me je baš rastužilo. Otišla sam u krevet, legla i sklupčala se. Cijelu noć sam razmišljala kako mogu da mu pomognem i da li sam mu dovoljno dala u životu…
Otišao je u Kanadu, tamo daleko, daleko. Prije odlaska napravio mi je Skajp i otvorio Fejsbuk profil da bi smo mogli da komuniciramo…
Tri godine se mučio, ali isplatilo se. Konačno se snašao. Uz osmijeh mi je svako veče preko interneta govorio: “Ej, mama, kada budem došao kupiću ti sve što ti treba u kući, šetaću te…”.
Bila sam presrećna zbog njega, ali prazna u srcu i duši. Naokolo sam slušala priče u stilu tebi je lako, sin ti pomaže, a ja sam sma u sebi govorila: “Eh, da mi je u blizini. Šta će mi puni džepovi kada mi je srce prazno”.
Primjedbe
Objavi komentar